Dobar dan, moje ime je Noa i ispričat ću vam kako izgleda natjecanje Dječji Pričigin. Dakle, natjecanje se održalo u subotu, 25.3. u 10 sati ujutro. Dvorana Gradske knjižnice Marka Marulića je otvorena oko 9:40 i ne pitajte kako to znam (možda sam malo uranio). Većina natjecatelja počela je pristizati otprilike oko 9:50. Neki od natjecatelja su došli iz Pučišća (na Braču) ili Makarske i nije se moglo natjecati dvoje natjecatelja iz iste škole, ali je bilo dvoje natjecatelja s istom mentoricom. Uglavnom, natjecanje je počelo u 10:00 sati, a prije toga je došlo čak i nekoliko neutralnih gledatelja.
U natjecanju je sudjelovalo jedanaest natjecatelja, uz troje sudaca i voditeljicu. Natjecatelji su sjedili na stolicama postavljenim u obliku polukruga, s voditeljicom u sredini, a priče su pričali po redu, s lijeva nadesno, s kratkom najavom prije svake priče. Nakon što su svi prepričali svoje priče, suci su otišli u kut dvorane izabrati tri najbolje priče. Dok se čekalo na odluku sudaca, voditeljica je postavila par pitanja svakom od natjecatelja.
Ovo sve ste vjerojatno već pročitali na internetu, ali ipak utvrdimo gradivo. Suci su kao treću izabrali sedmašicu Nedu Avramović s pričom „Taki i fjoki“. Druga je bila Magdalena Pavković iz trećeg razreda s pričom „Dobar ulov“, a na prvom mjestu našla se ona najmlađa (iz drugog razreda) Lara Prlić s pričom „Ris Goran“. Nakon završetka svi natjecatelji su pozvani na pizzu i tako je završio Dječji Pričigin 2023. godine.
Tema moje priče bila je nogomet, točnije „Kako moji doživljavaju nogomet“, a na Pričigin me prijavila profesorica Jelena Tomić. Iz prethodnog je odlomka očito da nisam osvojio jedno od prva tri mjesta, ali mi je žiri dodijelio posebnu pohvalnicu za nastup. Moje iskustvo Pričigina je bilo odlično, a čak i ako vas ne pozovu da napišete svoju priču ili ste možda prestari (mislim, završili ste osnovnu školu), zašto ne doći i pogledati.
P.S. Ako vas ipak nisam uvjerio da dođete i budete u publici, reći ću samo da je ulaznica besplatna. Druga opcija vam je da napišete super priču i budete ispred publike.
Noa Mimica, 5.b
Kako moji doživljavaju nogomet
Dobro, valjda se svi sićate kad je Hajduk dobija Rijeku u finalu prošlog kupa. Ja bi van malo reka kako je to bilo gledat kod mene doma. Moj van dida obožava nogomet i kad je Drmić rano zabija gol nije moga doć sebi. Biće je mislija da ćemo izgubit golon u 13. minuti. Do njega moj otac, odma počeja govorit svašta, ne zna ni on šta, u stilu: „Ajme meni, oni nije triba stat tamo nego onamo", a najviše šta je bija u nogometu je kad sridon navečer izađe igrat s prijateljima.
Uglavnon, ja san malo izaša na zrak, a mlađi brat na rubu suza. Kad mi se mater konačno vratila u kuću (jer njoj to bude muka gledat), počela je govorit svašta o Drmiću i njegovima, a nona je počela sa svojim klasičnim: „Šta ste vi mislili, ne možemo mi protiva Riječana, oni su klasa iznad nas". A mi je samo gledamo, ono, ka, molin?!
A onda u 24. minuti Ferro da gol. E, to je bilo ludilo! Otac odma krene: „Tooo, tako triba, to je moj čovik!", a dida je ja mislin plesa prvi put nakon 20 godina. Do njih brat, dere se ka svaki luđak, a ja ono ka slavin, al onda se smirin jer skontan da je tek 1:1 pa se iden pravit stručnjak. Mater je sad već krenila gledat i pratit radnju, sve više liči na oca, a baba lipo zamučala i sve je odma bilo mrvu bolje. Onda su Smolčić i Fossati dobili žuti, a otac je, kad je Fossati dobija žuti, lagano počeja govorit u stilu: „Bravo Fossati, to je igra!"
Usrid tog ludila, Marko Livaja, ko da igra u Premier Ligi, asistira Melnjaku i to je 1:2 za nas, a none minja raspoloženje i kreće pozitiva: „Ma znala san ja, mi smo ipak klasa iznad." Dida je bija prisritan, al očito je nešto istegnija dok je plesa na 1:1 pa je osta sidit. Otac ka i uvik: „Bravo, sad igrate!", al to mu je biće ostala navika od kad je gleda reprezentaciju jer oni svaku koju mogu, dobiju na penale. Ja san van ono ka neki didica pljeska i tako slavija, brat se opet dera, al na to ćete se do kraja priče naviknit i mama onako fino ode čitat neku knjigu u sobu i kaže da je to riješena utakmica.
Uglavnon, onda ide moj najdraži moment utakmice kad je Smolčić dobija crveni. Mislin ono, na Poljudu povuka Livaju, koji lik in je bia kapetan nevjerojatno, al sudac je zna šta će Torcida počet radit ako mu ne da drugi žuti pa je tako i napravia, a mi doma slavimo više nego gol kad mu je pokaza crveni nakon VAR-a. Otac mi je bija ono: „Eto ti na, to ti se dogodi kad pregovaraš sa sudcem, jel vidiš, Noa!", a dida: „Ti ćeš mi vuć Livaju, mali!" Ja malo ono proslavija pa opet ka gospodin sija, a brat, pogodite šta... Normalno da znate, opet se krenija ko sivonja derat, al sad je mama došla: „Šta se dereš ko sivonja, aa?!" pa je umuka, a none tamo negdi kod sebe gleda In Magazin, tako da smo opet samo nas četri, al ako ništa, bilo je malo više mista nego prije. Onda pred kraj 1. poluvremena dva rutinska žuta svakom timu i gotovo. U pauzi je nasta red pred zahodon ko u Americi, tata popija gutljaj, dva, tri ili četri Coca-Cole pa opet iša na zahod, dida iša kod rođaka mi, a brat se iša mazit s mamom, dok san ja popija po litre Cole i pojea dobrih dva kila čipsa za šta mi je narednih tjedan dana nervoza bila izgovor. Prošlo poluvrijeme i družina se opet okupi.
Nakon 10 minuta Melnjak da gol, a tad je samo moj brat slavija, jel, dera se, a mi drugi ono ka OK, pravimo se predobri za Rijeku, a više se ni oni ne sićaju kad su vodili pa valjda je to OK. Dalje neman baš šta reć nego da je bilo par izmjena i to je to. Kad smo na kraju dobili, dida i ja smo odlučili otić se prošetat priko grada, malo vidit kakva je atmosfera. Samo ću reć da smo se tribali okrenit kad smo vidili da na busevima piše „Kup je naš", a ne nastavit jer, ka prvo bija je čovik na čovika, ka drugo Torcida je krenila palit bengalke, a ka treće kad smo probali doć do Matejuške, neko je bili dim iz onog aparata protiv vatre pustija i kad smo došli doma još mi se gadilo disat, al neke stvari jednostavno moraš.
Još ću van samo reć da kad san sutra doša u školu, od dvadeset ljudi u učionici 8 ih je bilo Valdas Dambrauskas, 8 Goran Tomić, 1 se pravija da je gleda, 1 nije ništa reka i 2 su bili učiteljica i asistentica.
NOA MIMICA, 5.B
.bmp)
.jpg)
